"Jer sad je nastalo rasulo. Dok nije buknuo rat, postojao je neki red u čudnoj i zamršenoj mešavini četiri različita naroda zbijena na prostoru male kotline, koji su se zvali Bosancima. Odvojeno su slavili praznike, jeli različitu hranu, gostili se i postili na različite datume i zavisili od onih drugih, nikad to ne priznajući. Postojali su sa večno prisutnom uspavanom mržnjom i vezanošću jedni za druge. Muslimani s Ramazanom, Jevreji s Pesahom, katolici sa Božićem, a pravoslavci sa slavom - svaki od njih prećutno je podnosio i priznavao običaje i postojanje drugih. Dok su se prasići vrteli na ražnju u srpskim kućama, šireći miris koji nagoni vodu na usta, u jevrejskim kućama se jela "košer" hrana, a u muslimanskim se sve kuvalo na loju. I u svemu tome, postojala je neka vrsta prećutne sloge. Mirisi su se odavnina utapali jedan u drugi i davali izuzetana ukus gradu. Sve je bilo "kako Bog zapovijeda".
Međutim, trebalo je izmestiti samo jednu kockicu iz tog pažljivo složenog mozaika, pa da se cela slika raspadne na komade iz kojih je sastavljena, da bi svaki od njih, istumban, odlebdeo u nepovrat. Umesto skladne slike stvorio se ružan i haotičan prizor. Rat je, kao čekićem, izbio tu kockicu i poremetio ravnotežu. Ratno stanje je, u velikom broju slučajeva, razlike pretvorio u mržnju."
Da li smatrate da tekst koji ste upravo pročitali dobro opisuje stanje u Sarajevu koje je prethodilo ratu iz 90-ih i da je zaista potrebno samo ukloniti jedan delić kako bi se sve srušilo kao kula od karata? Šta ako vam kažem da ovaj citat nije iz "Sarajevkog malbora" već iz romana "Miris kiše na Balkanu" Gordane Kuić i da se odnosi na stanje u Sarajevu na početku Drugog svetskog rata, 50 godina pre u odnosu na vreme dešavanja Jergovićevih priča?
Evo još jednog odlomka iz pomenutog romana.
"Ulicama je gospodario haos. Atmosfera masovne histerije uvukla se u ljudske duše, raspalila gvozdenom šakom po življu i postala neopozivi vladar grada, širila se brže od zaraze i odjekivala u ritmu otkucaja srca celog Sarajeva. Svet je bezglavo jurio natovaren koferima i paketima. Vozila raznih vrsta i oblika zakrčila su ulice. Grupice regruta žurile su predvođene ponekim oficirom. Izgledalo je da se svi vrte u začaranom krugu iz kojeg nema izlaza, da svi žure negde, a ne znaju kuda, da se svako spotiče o sopstvenu senku."
Kada bolje razmislite, i ovaj tekst se može odnositi na rat 90-ih. Nema nikakve razlike, istorija se ponovila. Nažalost, niko ništa nije naučio za 50 godina. Zaista je ironično što postoji izreka "Historia magistra vitae est.".
Zbirka priča "Sarajevski Malboro" objavljena je prvi put 1994. godine u Zagrebu. Nekoliko godina kasnije na pitanje: "Za koga ste napisali "Sarajevski Malboro"?" Jergović odgovara: "Uglavnom za sebe i za mali krug prijatelja. Ova knjiga je bila pokušaj spašavanja identiteta, kada se činilo da je Bosna, i Sarajevo sa njom, osuđena na smrt. Pomislio sam: ako sve nestane, mora postojati mesto - u ovom slučaju knjiga - u kojoj je moguće spasiti svet. Barem u obliku iluzije." Jergović je u vreme izdavanja knjige imao samo 23 godine.
Čitajući komentare na Goodreads-u primetila sam da je većina komentara o knjizi na engleskom, bugarskom, ruskom, italijanskom, turskom... Razumljivo je, ljudima koji to nisu proživeli lakše je o tome čitati. Na njih ove priče ne deluju na isti način. Može im se dopasti priča, da govore o tome da li je stil pisanja dobar i da li je Jerković rekao sve što je trebalo na te 2-3 stranice koliko su otprilike dugačke priče. Oni ne znaju kakav je zvuk sirena. Tih 60 sekundi zvuka koji zavija traje jednu večnost i mislite da će vam glava pući. Znate da se morate pokrenuti, skloniti, ali ne znate gde i da li uopšte ima smisla to raditi. Oni ne znaju šta znači silaziti u podrum i čekati da se svakog trenutka nešto desi, čuje prodorna buka, oseti da se zemlja zatresla i da znate da je tamo negde pala bomba. Ne znaju kakav je osećaj znati da vaši roditelji moraju ustati i otići na posao, čekati ih svakog dana i gledati kroz prozor da li će se vratiti. Ne znaju da i dalje, nakon svih tih godina, boli kada jednom godišnje u podne čujete zvuk sirene koja treba da nas podseti na ono što je bilo.
Zbirka se sastoji iz 29 priča, dužine po samo nekoliko stranica. Neko bi rekao da se ne može sve reći u tako malo reči. Nemojte mu verovati, može. Jergović je uspeo da kaže sve, da prikaže svaku situaciju u kojoj se čovek nađe za vreme rata, i u kojoj je nemoćan da uradi bilo šta da bi to promenio. Govori o smrtima koje više nisu izolovane, o tome kako čovek nađe u sebi neku crvenu lampicu koja se uključi i čovek ne oseti više ništa. O pomirenosti ljudi i prihvatanju da u svakom trenutku metak može skratiti ionako kratak život. O suzama koje više ne teku, o jauku koji se više ne čuje. Govori o moranju da se napusti grad u kome si do tada živeo i nemogućnosti da se ceo dotadašnji život spakuje u jedan kofer. O življenju u mraku i podrumima. O okretanju leđa najbližih osoba. I o mnogo čemu više. Teško mi je nabrojati sve, a možda je i nemoguće.
Razumem da bi svima vama bilo bolno čitati ove priče, prolaziti kroz sav taj pakao još jednom. Znam da ćete se svi vi naći barem u jednoj od ovih priča. Znam da će i vama stati knedla u grlu i da će vam suze krenuti. Biće i vama teško da nastavite dalje. Ali postoji jedan razlog zbog kojeg smatram da morate to uraditi. Ne sumnjam da sve to što ste prošli nećete zaboraviti, ali dolaze neke nove generacije, vaša deca, koja zaslužuju bolje. Kada malo odrastu, pročitajte im neku priču, objasnite im o čemu se radi i zbog čega treba da se potrude da se sve to nikada više ne ponovi. Naučite ih da svoj pogled ne zaustave na spoljašnjem izgledu čoveka, njegovoj boji očiju i kose, odelu koji nosi i jeziku kojim govori. Naučite ih da pogledaju šta se to krije unutar čoveka, možda se iznenade kada unutra naiđu na nekog sličnog sebi. Naučite ih da razlike postoje kako bismo jedni od drugih nešto naučili, a ne zato da bismo jedni druge mrzeli i okretali leđa.
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment