Kraj sedamdesetih, a pogotovu osamdesete godine XX veka, obeležili su računari koji su se uselili u domove, uz koje odrastaju nove generacije opčinjene video igricama. Naučna fantastika dožiljava svoj veliki bum i postaje omiljena literatura svim komjuterskim gikovima. Na književnu scenu stupaju autori koji su obeležili ovaj žanr i čija se dela rado čitaju i danas: Orson Scott Card, William Gibson, Douglas Adams, Arthur C. Clarke, Isaac Asimov i drugi.
Istovremeno, u Americi jedan drugi žanr doživljava veliku popularnost. Zahvaljujući popularnosti romana "The exorcist" (Egzorcist) W.P. Blatty-ja, iz 1971. godine, koji je doživeo ekranizaciju dve godine kasnije, i velikom uspehu Stephena Kinga, sve veći je broj ljubitelja horor žanra.
U tom periodu, nakon progona iz Jugoslavije, Pekić je živeo u Lodonu i tamo su nastala brojna njegova dela, među kojima i "Besnilo". Priča kaže da je delo nastalo kako bi se Pekić "progurao" na američko tržište. Na zahtev izdavačke kuće, Pekić je trebao da napiše roman koji će zadovoljiti određene kriterijume - da bude određenog žanra, koji su u to vreme bili veoma popularni, i da ne prekorači dozvoljeni broj stranica. Nažalost, roman nije ugledao svetlost dana u Americi, Pekić je uspeo da zadovolji samo jedan od ovih uslova, i to samo prvi.
"Besnilo" je napisan kao kombinacija trilera i horora. Ispunjava uslove jednog, ali i drugog žanra. Od prve rečenice i prve stranice, pa sve kroz narednih petstotinak stranica, priča je uzbudljiva, napeta, vodeći vas od jednog lika, njegovog razmišljanja i razgovora koje vodi, do nekog sledećeg, kao mali dron koji kruži po aerodromu i prenosi nam šta se tamo dešava. Na početku naizgled nepovezani, likovi i njihove priče se kasnije spajaju u jednu celinu, kao mnoštvo rukavaca koji se ulivaju u veliku reku. Sa virusom koji se javlja i opasnostima različitih vrsta koje vrebaju sa svih strana, fantastično dočaranim strahom i situacijama od kojih vam se naježi svaka dlaka na telu, Pekić je uspeo da stvori delo koje nikako ne preporučujem da čitate pre spavanja.
Ukoliko se zanemari neko posebno detaljisanje, radnja romana je sasvim jednostavna. Smešteni na londonskom aerodromu Heathrow, ljudi koji su se tu našli se bave svime onim što je uobičajeno za jedno takvo mesto, odlaze ili dolaze, ispraćaju ili dočekuju nekoga. Međutim, u masi tih ljudi se pojavljuju glavni likovi romana koji su se našli na aerodromu iz neobičnih razloga. Zaplet počinje u trenutku kada medicinskom centru javljaju da je jedna od putnica na letu Rim - London - Njujork bolesna. U međuvremenu, dok je avion još u vazduhu, zaražene su još neke osobe koje su bile na tom letu. Sumnja se na virus. Svi bolesni su primljeni u medicinski centar, za koji je, igrom slučaja, zadužen Luke Komarowsky, lekar koji je u prošlosti bio deo tima koji je izučavao viruse. Istovremeno, na aerodrom stiže ruska delegacija, na putu za Moskvu, koja je u Londonu potpisala važan englesko-ruski sporazum o nenaoružanju. Niko od brojnog osoblja i još brojnijih putnika nije bio svestan prisutnosti virusa koji je započeo svoje osvajanje i nije planirao da se zaustavi na jednoj osobi.
Da se zaustavio samo na radnji, nema sumnje da bi Pekić zadovoljio izdavače. Njegova knjiga bi najverovatnije bila objavljenja, dospela do određenog broja čitalaca, koji bi se nakon nekog vremena zapitala zašto su je uopšte i kupili, i na kraju stajala napuštena na nekoj polici ili u kutijama na tavanu. Pekić se ipak odlučio da ostane svoj i dao nam višeslojan, kompeksan roman, ispunjen važnom, još uvek aktuelnom, porukom.
Pre nego što vam otkrijem tu važnu poruku o kojoj Pekić govori, želela bih da se na trenutak zaustavim i ukažem vam na neke detalje iz romana, koji će vam pokazati maestralnost Pekićevog pisanja, njegovo posvećivanje pažnje svakom deliću priče kojima on produbljuje priču, ali bez opterećivanja čitatelja, i ukazuje nam na sve ono skriveno koje čeka da mi, čitaoci, otkrijemo.
Od prve stranice, kada jedan od glavnih likova stiže podzemnom železnicom na aerodrom, naizgled nebitni detalji nas uvode u priču i dočaravaju prostor u kome se celokupna radnja odvija - počevši od rasporeda dolaska vozova, načina rada aerodromskih službi i izgleda i plana aerodroma. Mesto na kome se odvija radnja nije slučajno izabrana, postoji veoma bitan razlog zbog kojeg je baš aerodrom izabran. Bio je potreban veći prostor, na kome se u jednom trenutku nalazi ogroman broj ljudi i gde se mogu desiti nepredviđene situacije. Aerodrom je u jednom trenutku morao postati KARANTIN.
Glavni likovi ovog romana su brižljivo odabrani, od kojih je svaki poseban na svoj način, ali čijim se preplitanjima postiže napetost radnje, ukazuje na trenutnu situaciju i razmišljanja ljudi. Kao što sam ranije napomenula - glavni lekar medicinskog centra, Luke Komarowsky je bio deo naučnog tima. Na čelu sa Libermanom, ovaj tim su činili Luke, Johnatan (John), Mattew i Coro (Marc). Direktno upućujući na četvoricu jevanđelista, njihova imena ukazuju na ulogu u ovom romanu. Luke, koji nosi ime Svetog Luke, zaštitnika lekara, jedini je od njih koji se pozivom bavi iz nesebičnih razloga i koji je pokrenuo pitanje medicinke etike. John u romanu donosi loše vesti i upućuje na kraj koji se ne može izbeći, poput Svetog Jovana u Otkrovenju. Coro (Marc) je rastrzana ljubavlju prema John, ali zbog koje strada na kraju, kao i Sveti Marko od ruke nevernika. I Matthew koji, između profesije i svoje žene, bira ženu i krši Hipokratovu zakletvu. Međutim, poveznica sa Biblijom ne ostaje samo na ova četiri lika. Tu su i Daniel Leverquin, pripovedač, kao i Gabriel, koji se na aerodromu zatiče zbog sna kojeg je imao i uloge koju tek treba da otrije.
Ovaj citat je sažeo ono što je Pekić želeo da dočara u ovom romanu. Ljudi na aerodromu predstavljaju samo fragment svetske populacije, ali postaju odličan ugledni primer ljudskog ponašanja u ekstremnim situacijama. Virus besnila stiže na aerodrom među ljude, i razvija se na početku u ograničenim ulovima da bi kasnije poprimio šire razmere. "Besnilo" je jedan odlučan uvid u stanje civilizacije i toga šta smo postali. Razvoj civilizacije je uspeo da potisne životinjske nagone koji postoje u nama, duboko skriveni ispod slojeva kulture, obrazovanja, svesti, znanja, tehnološkog napretka, ali koji se u izuzetnim situacijama oslobađaju i postaju nešto prirodno, naše. Besnilo koje se pojavilo zarazilo je sve, ali nisu svi bili zaraženi virusom. Kod nekih su se simtomi pojavili sami. Sve one potisnute želje, žudnje, bes, nezadovoljstvo i strah isplivali su na površinu. Sada je svako imao dobar razlog da pobesni.
Zanimljivo je bilo posmatrati i podelu među ljudima, koja je nastajala sa razvojem situacije. Kao i u stvarnosti, u teškim situacijama je nemoguće ujediniti se, ljudska priroda diktira podele. Od onih klasičnih, svakodnevnih, na kraju sve se svelo na samo jednu - na zdrave i bolesne. Širenjem virusa, razlike među ljudima su se polako stapale, grupe su se smanjivale da bi se svele na pojedinca. Bilo je bitno samo preživeti.
"Reklo bi se da je Besnilo izašlo na kraj s nejednakošću među ljudima, s kojom se Razum uzalud borio hiljadama godina. Da je ukinulo tradicionalne podele na bele i obojene, muškarce i žene, bogate i siromašne, moćne i slabe, pametne i glupe i zamenilo ih univerzalnom razlikom između zdravih i bolesnih. (Stvarne podele nema. Svi bolesni su potencijalno mrtvi, svi zdravi potencijalno bolesni. Svi smo, dakle, realno mrtvi. Svet je konačno jedinstven.)"
Pekićevo "Besnilo" nesumljivo pokazuje prstom na čovečanstvo i kuda smo kroz istoriju dospeli. Pokreće brojna pitanja koja se kriju u ponašanju pojedinaca, veće grupe ljudi, nacija, pa i čitavog čovečanstva. Predstavlja vernu sliku onoga što jesmo i što svakodnevno pokušavamo da sakrijemo - besnilo koje samo čeka da se pojavi. Sve veći broj želja, većinom neostvarenih, nezadovoljstva samim sobom, ali i onome što nas okružuje, odnosi koje imamo prema drugima, ali i svetu u kojem živimo, u nama stvaraju duboke naslage koje jednog dana mogu erupcijom izbiti na površinu.
""Šta se desilo sa nama, Johne?"
"Uzimali smo više nego što smo davali, Coro", rekao je. "Iscrpeli smo izvore. Potrošili kredite. Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali smo se prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da posle nas više nikoga neće biti. Platićemo. I u nečem drugom smo se prevarili. Daniel Leverquin je bio u pravu. Mislili smo da je besnilo ovo što je na Heathrowu uradio Rhabdovirus. A to je ono što smo sami činili otkako postojimo kao inteligentna vrsta. Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je, Coro, pravo besnilo, a ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.""
U tom periodu, nakon progona iz Jugoslavije, Pekić je živeo u Lodonu i tamo su nastala brojna njegova dela, među kojima i "Besnilo". Priča kaže da je delo nastalo kako bi se Pekić "progurao" na američko tržište. Na zahtev izdavačke kuće, Pekić je trebao da napiše roman koji će zadovoljiti određene kriterijume - da bude određenog žanra, koji su u to vreme bili veoma popularni, i da ne prekorači dozvoljeni broj stranica. Nažalost, roman nije ugledao svetlost dana u Americi, Pekić je uspeo da zadovolji samo jedan od ovih uslova, i to samo prvi.
"Besnilo" je napisan kao kombinacija trilera i horora. Ispunjava uslove jednog, ali i drugog žanra. Od prve rečenice i prve stranice, pa sve kroz narednih petstotinak stranica, priča je uzbudljiva, napeta, vodeći vas od jednog lika, njegovog razmišljanja i razgovora koje vodi, do nekog sledećeg, kao mali dron koji kruži po aerodromu i prenosi nam šta se tamo dešava. Na početku naizgled nepovezani, likovi i njihove priče se kasnije spajaju u jednu celinu, kao mnoštvo rukavaca koji se ulivaju u veliku reku. Sa virusom koji se javlja i opasnostima različitih vrsta koje vrebaju sa svih strana, fantastično dočaranim strahom i situacijama od kojih vam se naježi svaka dlaka na telu, Pekić je uspeo da stvori delo koje nikako ne preporučujem da čitate pre spavanja.
Ukoliko se zanemari neko posebno detaljisanje, radnja romana je sasvim jednostavna. Smešteni na londonskom aerodromu Heathrow, ljudi koji su se tu našli se bave svime onim što je uobičajeno za jedno takvo mesto, odlaze ili dolaze, ispraćaju ili dočekuju nekoga. Međutim, u masi tih ljudi se pojavljuju glavni likovi romana koji su se našli na aerodromu iz neobičnih razloga. Zaplet počinje u trenutku kada medicinskom centru javljaju da je jedna od putnica na letu Rim - London - Njujork bolesna. U međuvremenu, dok je avion još u vazduhu, zaražene su još neke osobe koje su bile na tom letu. Sumnja se na virus. Svi bolesni su primljeni u medicinski centar, za koji je, igrom slučaja, zadužen Luke Komarowsky, lekar koji je u prošlosti bio deo tima koji je izučavao viruse. Istovremeno, na aerodrom stiže ruska delegacija, na putu za Moskvu, koja je u Londonu potpisala važan englesko-ruski sporazum o nenaoružanju. Niko od brojnog osoblja i još brojnijih putnika nije bio svestan prisutnosti virusa koji je započeo svoje osvajanje i nije planirao da se zaustavi na jednoj osobi.
"Na zidu iznad koloseka zalepljena je višemetarska plakata. Iz crne podloge, nalik svemiru inficiranom zlaćanim ospama zvezda, rađala se - takođe zlatna - maglina, ispunjena uskovitalnim amblemima robne kuće Harrods. Ispod komercijalne kosmičke vizije pisalo je krupnim slovima:WHERE THE FUTURE BEGINS! (Gde budućnost počinje!)
Prilično ambiciozna reklama, mislio je. Kao da je njen tvorac posedovao magijsku moć da razveje neizvesnost, koja je poput oblaka kondenzovanog od svih mogućnosti skrivala od ljudi što će s njima biti sutra. Uobraženi dizajner omašio je tek u zadnjoj reči. Da je uistinu vidovit, reklama bi glasila:
WHERE THE FUTURE ENDS! (Gde budućnost svršava!)A tamo, na susednom plalatu, gde je pisalo: "WELCOME! YOU`RE IN LINE FOR YOUR HOTEL! (Dobro došli! Vi idete prema svom hotelu!) stajalo bi "WELCOME! YOU`RE IN LINE FOR YOUR GRAVE! (Dobro došli! Vi idete prema svom grobu!)."
Da se zaustavio samo na radnji, nema sumnje da bi Pekić zadovoljio izdavače. Njegova knjiga bi najverovatnije bila objavljenja, dospela do određenog broja čitalaca, koji bi se nakon nekog vremena zapitala zašto su je uopšte i kupili, i na kraju stajala napuštena na nekoj polici ili u kutijama na tavanu. Pekić se ipak odlučio da ostane svoj i dao nam višeslojan, kompeksan roman, ispunjen važnom, još uvek aktuelnom, porukom.
Pre nego što vam otkrijem tu važnu poruku o kojoj Pekić govori, želela bih da se na trenutak zaustavim i ukažem vam na neke detalje iz romana, koji će vam pokazati maestralnost Pekićevog pisanja, njegovo posvećivanje pažnje svakom deliću priče kojima on produbljuje priču, ali bez opterećivanja čitatelja, i ukazuje nam na sve ono skriveno koje čeka da mi, čitaoci, otkrijemo.
Od prve stranice, kada jedan od glavnih likova stiže podzemnom železnicom na aerodrom, naizgled nebitni detalji nas uvode u priču i dočaravaju prostor u kome se celokupna radnja odvija - počevši od rasporeda dolaska vozova, načina rada aerodromskih službi i izgleda i plana aerodroma. Mesto na kome se odvija radnja nije slučajno izabrana, postoji veoma bitan razlog zbog kojeg je baš aerodrom izabran. Bio je potreban veći prostor, na kome se u jednom trenutku nalazi ogroman broj ljudi i gde se mogu desiti nepredviđene situacije. Aerodrom je u jednom trenutku morao postati KARANTIN.
"Karantin je, mislio je, idealan okvir za dramu. Poput broda u buri, zatvora maksimalne sigurnosti u plamenu, putničkog aviona koji se spustio u bespuće Anda. U širem smislu, karantin ilustruje položaj vrste. Položaj čoveka u svetu je karantinski. A bolest, ako je opasna, k v a s a c koji će iz ljudi izvući ono što su, ispod veštačke kore vaspitanja, ugledanja, interesa i lukavstva, oni stvarno."
Glavni likovi ovog romana su brižljivo odabrani, od kojih je svaki poseban na svoj način, ali čijim se preplitanjima postiže napetost radnje, ukazuje na trenutnu situaciju i razmišljanja ljudi. Kao što sam ranije napomenula - glavni lekar medicinskog centra, Luke Komarowsky je bio deo naučnog tima. Na čelu sa Libermanom, ovaj tim su činili Luke, Johnatan (John), Mattew i Coro (Marc). Direktno upućujući na četvoricu jevanđelista, njihova imena ukazuju na ulogu u ovom romanu. Luke, koji nosi ime Svetog Luke, zaštitnika lekara, jedini je od njih koji se pozivom bavi iz nesebičnih razloga i koji je pokrenuo pitanje medicinke etike. John u romanu donosi loše vesti i upućuje na kraj koji se ne može izbeći, poput Svetog Jovana u Otkrovenju. Coro (Marc) je rastrzana ljubavlju prema John, ali zbog koje strada na kraju, kao i Sveti Marko od ruke nevernika. I Matthew koji, između profesije i svoje žene, bira ženu i krši Hipokratovu zakletvu. Međutim, poveznica sa Biblijom ne ostaje samo na ova četiri lika. Tu su i Daniel Leverquin, pripovedač, kao i Gabriel, koji se na aerodromu zatiče zbog sna kojeg je imao i uloge koju tek treba da otrije.
""Za ime boga, Hamiltone", uzviknuo je Townsend brišući znoj sa čela, "šta se onda od nas očekuje? Šta se očekuje od sveta? Šta je ovo uopšte?"
"Besnilo", mislio je dr John Hamilton.
Bolest.
Ili - svet u ogledalu."
Zanimljivo je bilo posmatrati i podelu među ljudima, koja je nastajala sa razvojem situacije. Kao i u stvarnosti, u teškim situacijama je nemoguće ujediniti se, ljudska priroda diktira podele. Od onih klasičnih, svakodnevnih, na kraju sve se svelo na samo jednu - na zdrave i bolesne. Širenjem virusa, razlike među ljudima su se polako stapale, grupe su se smanjivale da bi se svele na pojedinca. Bilo je bitno samo preživeti.
"Reklo bi se da je Besnilo izašlo na kraj s nejednakošću među ljudima, s kojom se Razum uzalud borio hiljadama godina. Da je ukinulo tradicionalne podele na bele i obojene, muškarce i žene, bogate i siromašne, moćne i slabe, pametne i glupe i zamenilo ih univerzalnom razlikom između zdravih i bolesnih. (Stvarne podele nema. Svi bolesni su potencijalno mrtvi, svi zdravi potencijalno bolesni. Svi smo, dakle, realno mrtvi. Svet je konačno jedinstven.)"
Pekićevo "Besnilo" nesumljivo pokazuje prstom na čovečanstvo i kuda smo kroz istoriju dospeli. Pokreće brojna pitanja koja se kriju u ponašanju pojedinaca, veće grupe ljudi, nacija, pa i čitavog čovečanstva. Predstavlja vernu sliku onoga što jesmo i što svakodnevno pokušavamo da sakrijemo - besnilo koje samo čeka da se pojavi. Sve veći broj želja, većinom neostvarenih, nezadovoljstva samim sobom, ali i onome što nas okružuje, odnosi koje imamo prema drugima, ali i svetu u kojem živimo, u nama stvaraju duboke naslage koje jednog dana mogu erupcijom izbiti na površinu.
""Šta se desilo sa nama, Johne?"
"Uzimali smo više nego što smo davali, Coro", rekao je. "Iscrpeli smo izvore. Potrošili kredite. Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali smo se prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da posle nas više nikoga neće biti. Platićemo. I u nečem drugom smo se prevarili. Daniel Leverquin je bio u pravu. Mislili smo da je besnilo ovo što je na Heathrowu uradio Rhabdovirus. A to je ono što smo sami činili otkako postojimo kao inteligentna vrsta. Što smo učinili od sebe, svoje biološke šanse, svoje istorije, svojih života i ciljeva. To je, Coro, pravo besnilo, a ovo je bolest, koju ćemo ovako ili onako savladati, kao što smo ih do sada savlađivali. I nije pitanje koliko će nas ostati, nego zašto? Da li će ti što prežive biti drukčiji. Jer bez toga, preživljavanje nema svrhe.""
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment