Odaću vam jednu malu tajnu. Ćitajući knjige napisane u prvom licu zamišljam da je osoba koja kazuje svoju priču preko puta mene, da mi svojom bojom glasa, načinom govora, pokretima ruku i tela dodatno dočarava ono o čemu govori. I ne, nisam od onih kojima je potrebna slika ukoliko je osoba stvarna, radije se prepuštam svojoj mašti, puštam da mi same reči koje je neko napisao dočaraju tu osobu. Tako je bilo i ovog puta... Pojedini delovi su me naterali da zamislim vladiku sa blagim osmehom na licu i setom u očima, dok su neki drugi izazivali suze u uglu oka, jecaj u glasu i ruke čiji je drhtaj nemoguće sakriti.
"Uzeo sam omanji kofer, kupljen nekoliko dana ranije za tu priliku, pa bez suza i osvrtanja lagano pošao putem koji se spuštao do glavne ceste. U glavi mi je tutnjala riječ prag zaglušujući i potiskujući sve drugo. U korak kojim sam ga prešao toga dana stao je čitav moj život."
Preko praga je skup priča, neke su autobiografske, dok su druge priče o ljudima, onim sasvim običnim, koje srećemo svakog dana, ali čije sudbine umeju da dotuku i one najjače i izmame suzu. Kada sam stigla do kraja i pročitala poslednju priču uvidela sam da redosled priča nije slučajan. Podsetio me je na život i odrastanje. U početku dok smo manji posmatramo svet optimističnije, teme koje obuzimaju našu pažnju su jednostavnije, poput lopti, vozova, čudnih naziva pojedinih mesta... Priče s početka knjige mame blagi osmeh, simpatične su, a možda se u nekima i sami pronađete. Kako se broj na stranicama povećava i priče se menjaju, postaju teže, napetije, prave životne. Kao odrasli svesni smo teškog života naših predaka i pokušavamo da shvatimo sve muke koje su ih zadesile i koje su uspeli nekako da prebrode. Takođe, u tom periodu lakše do nas dopiru i sudbine ljudi koje srećemo sasvim slučajno, možda samo jednom u životu, ponekad i više puta.
U pričama ćete naći dečaka koji preskačući prag svoje kuće odlazi jer ga tamo negde čeka ostatak života, dečaka koji pamti svako putovanje vozom jer je to jedno dodatno iskustvo. Nasmejaće vas priča o trenucima kada je potrebno biti ozbiljan, ali u kojima situacija izaziva smeh, onako od srca. Ovde se nalazi i priča o veri i nadi, čak i onda kada je potrebno podići nešto iz ruševina. Ostaviće vas bez teksta zle sudbine nedužnih ljudi. Dirnuće vas požrtvovanost sveštenika koji brine o svom selu i ljudima u njemu. Zaplakaćete nad životima ljudi koju su žrtve besmislenog rata, kada svako na svakoga udara, pa čak i na one koji se ne mogu sami braniti. Oduševiće vas snaga majke koja je ostala hrabra nakon smrti svoje dece. Pitaćete se zbog čega je život ponekad nefer kada dozvoljava da pate oni koji to nikako nisu zaslužili.
Na ovih 160 stanica je rečeno toliko toga da bi mi trebalo puno vremena i prostora kada bih poželela da kažem sve. Iako je broj stranica manji, osećanja koja izaziva u čitaocu se ne mogu nabrojati, pa bi i moj pokušaj da vam opišem sve ono što sam osetila čitajući ovu knjigu najverovatnije završio izostavljanjem značajnog dela. Morate je sami uzeti u ruke kako biste shvatili ono o čemu vam govorim.
Zaista sam svesna činjenice da, pored života koji nas ponekada ne miluje, među knjigama želite da pronađete malo optimizma, malo sreće, radosti, nečega što će vas na trenutak odvesti na neko imaginarno mesto i zbog čega ćete makar na tren zaboraviti na realnost. Ne bih želela da ovu knjigu preskočite zato što opisuje život onakvim kakav jeste - ispunjen trenucima koji izazivaju osmeh na našim licima, ali koji takođe ume da nas potpuno razoruža i pred kojim ostanemo nemoćni. Ali među rečima koje su ovde napisane nalaze se i vera, nada u bolje sutra i u ljude, jedno pomirenje sa svime što se oko nas dešava, razumevanje naših, ali i tuđih postupaka, praštanje. Sve ono što nam ponekad, u stvarnom životu, nedostaje.
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment