REZERVNI ŽIVOT - LIDIJA DIMKOVSKA

Da li ste ikada učestvovali u igri parova u kojoj pobeđuje par koji najduže pleše držeći balon između glava? Ili ste možda gledali takmičenje parova u kojem je potrebno da par pobedi u trci, pri čemu su leva noga jednog i desna noga drugog partnera spojene? Deluje izrazito teško, zar ne? Sinhronizovati svoje pokrete sa drugom osobom, razmišljati o svakom svom pokretu trudeći se da ne ugozite drugu osobu... I to sve na tek nekoliko minuta. Šta bi bilo kada biste morali da živite spojeni za neku drugu osobu svake sekunde, svakog minuta vašeg vremena? Pretpostavljam da tako nešto ne možete ni da zamislite. Priznajem, ne mogu ni ja.

Roman "Rezervni život" je priča o dve sijamske bliznakinje, Srebri i Zlati. Napisan iz perspektive Zlate, priča prati njihov život u periodu od tridesetak godina, od 1984. do 2012. godine, između Skoplja i Londona, sa svim društvenim događajima koji su potresali Jugoslaviju u tom periodu kao pozadinom. Uvodeći Zlatu kao naratora, autorka je uspela da nam je približi, i uvede nas u potpunosti u njen svet, neraskidivo vezan uz svet njene sestre Srebre, naglašavajući tako njenu individualnost bez obzira na fizičku sraslost ova dva bića. 

"Sigurno smo upadale u oči svakom prolazniku, a osobito stanarima zgrade koji su sjedili na balkonima ili stajali pokraj otvorenih prozorom i koji su nas vrlo dobro poznavali. Naime, moja sestra i ja bile smo blizanke, sijamske, sa sraslim, glavama spojenim kod sljepoočnica, odmah iznad mojega lijevoga i njezinog desnog uha. Takve smo se rodile, na svoju nesreću i na sramotu naših roditelja."

Već od najranijeg doba svesne sebe i svog nedostatka, Zlata i Sreba pokušavaju da vode kakav-takav život, boreći se protiv raznih predrasuda, pogrdnih reči, ismejavanja od strane svojih vršnjaka, komšija i onih najbližih, svojih roditelja. Uz veoma malo, pa čak i nikakve podrške ljudi koji ih okružuju, njih dve tiho prihvataju tu spojenost koja ih je zadesila, vodeći svoje živote na način kakav im porodične i društvene okolnosti dopuštaju. Uprkos toj telesnoj povezanosti, izrastaju u dve individue, odajući dva karaktera, potpuno razičitih interesovanja, misli, emocija i želja, veoma često suprotnih i suprotstavljenih. 

Knjiga počinje Igrom predviđanja u kojoj svaka od tri devojčice, Zlata, Srebra i njihova drugarica Roze, kroz igru određuju u koliko godina će se udati, početno slovo osobe koja će biti njihov muž kao i njegov materijalan status. Na samom početku, iako dosta mlade, Zlata i Srebra pokazuju želju za razdvajanjem. Sama igra otkriva da u njihovim malim glavama kola želja o odvojenim životima koje je teško zamisliti s obzirom na siromaštvo u kojem žive i težinu operacije kojom bi morale da se podvrgnu.

Nema sumnje da je dalji tok romana određen ovim početkom, ali ispred ove dve devojčice je još dug put i još duži trenuci spojenosti. Posmatranje čitave priče iz ugla Zlate, omogućava nam da spoznamo njihov mikrokosmos. Zlata govori o svim tim trenucima koje provode zajedno, o kretanju, nemogućnosti da se pogledaju u oči bez ogledala, klupi koja je napravljena samo za njih dve, zajedničkom kupanju, odeći posebnog kroja, spavanju na leđima, zajedničkom odlasku u toalet, svakoj bolesti koju su zajedno preživljavale uprkost tome što je samo jedna od njih zaista bila bolesna. O celom životu koji moraju da dele i odlukama koje moraju zajedno doneti.

"Dan mi je uvijek bio zajednički sa Srebrinim, svako kretanje, i najmanji pokret bili su nam neotklonjivo zajednički, zatvoreni u fizičke koordinate naše egzistencije, fiksirani u spoju između naših glava, u dijelu mesa obraslog kožom i dlakama, a ispod pulsiranje, u dvama mozgovima u kojima se miješala naša krv. Koliko smo mrzile to mjesto sraslosti koje nam je još od rođenja uništilo živote i prije nego što smo toga postale svjesne, toliko smo ga smatrale i svetim, nedodirljivim, čuvajući ga za neke vješte, čudotvorne ruke u budućnosti, ne dopuštajući nikome da nam razdvaja kose i gleda to mjesto, a još manje da ga dira."

Zbog svog hendikepa odrastaju izolovane od ostatka društva, osim par prijatelja koje ih prihvataju takve, zatvorene u stanu i okružene roditeljima iz kojih izbija nezadovoljstvo i depresija. Siromaštvo i brojni problemi izazvani njime dovode do udaljavanja članova porodice, problemi se oplakuju i stavljaju ispod tepiha, ali se njihovo rešenje ne traži. U spoljnom svetu glumeći sreću, porodica se cepa iznutra. Otac proklinje ovakav život i njihov hendikep, dok je majka oličenje slabosti, osoba koja više vremena provede vodeći računa o tome šta će narod reći nego o svojim ćerkama. U takvom okruženju nema mesta za ljubav, razumevanje, prihvatanje i brigu. 

Ono što je posebno zanimljivo u ovom romanu je ta neka doza optimizma i odlučnosti. Sama činjenica da su posmatrane kao "pokretni eksponat" i doživljavane kao retardirane nije uticalo na njihovu želju za relativno normalnim životom, školovanjem i pronalaženjem rešenja koje bi im omogućilo razdvajanje. Kada pomislite da ljudi sa mnogo manjim problemima padaju u depresije koje ih potpuno slome, nikada ne biste ovim devojkama dali šanse. Međutim, nijedan cilj nije neostvariv, samo ako se zaista veruje u ispunjenje istog, a posebno ukoliko su razlozi dovoljno veliki da te svakodnevno guraju ka tom cilju. 

"Gledale smo se u zrcalu šuteći, pogledima u kojima je bilo skupljeno sve ono što smo prešutjele tijekom našeg života, sve što smo si željele reći, a nismo uspjele iz najrazličitijih razloga. Voljele smo se, mrzile, stidjele se jedna druge, prezirale, bojale se jedna druge, bile smo bliske i bile smo daleke, sve je bilo izmiješano u našim srcima i glavama - no, sve je to postalo nevažno, gotovo beznačajno pred željom da se razdvojimo, da se razdvojimo i gotovo! I točka!"

Ovo nije roman samo o jednom prirodnom čudu (makar se ova reč najčešće koristi samo u opisivanju nečeg zadivljujućeg i veličanstvenog) ili dvema sestrama. Ovo je priča o ljudima u predgrađu Skoplja, o društvenim (ne)prilikama, o borbi protiv siromaštva i za opstankom, o svakodnevnom životu, običajima i verovanjima. Ispričana s obiljem zapleta, slika koje se prepliću i međusobno nadovezuju i nadopunjuju, ovo je prvenstveno priča o drugima i neprihvatanju, potrazi sa sopstvenim indetitetom i integritetom i smislom u životu.

Društveno-politička pozadina romana, nenametljivo ukomponovana, daje slojevitost ovom romanu, čineći ga ne samo odličnim psihološkim već i društvenim romanom. Spojenost Zlate i Srebre, a potom i njihova težnja ka konačnom odvajanju je slika promena koje su se desile u Jugoslaviji, o vezama koje su postojale, težnji za razdvajanjem i konačnom rezu kojim je podela završena.

"Eto, Makedonija je konačno učinila nešto za nas, dala nam je novac da se razdvojimo, kao bivše jugoslavenske republike, spojene, a sad ćemo biti odvojene ali bez ratova, na miran način, zajedničkim dogovorom - ne kao Daytonski sporazum, već kao Ženevska konvencija. Lijepo ćemo se razdvojiti jedna od druge, krv će doduše pasti,  ali nećemo ni znati za to, sve će se dogoditi u snu, pod dubokom anestezijom, a kad se probudimo bit ćemo samostalne, nezavisne, slobodne, s vlastitim ustrojem, i samo najciničniji i najzlonamerniji ljudi govorit će "bivše sestre sa spojenim glavama", a mi ćemo ipak biti sadašnje, sa razdvojenim glavama..."

"Rezervni život" me je naučio da budem zahvalna na telu koje imam, na individualnosti koju posedujem, na svim željama i ciljevima koje želim da ostvarim sama u životu jer to mogu. Takođe me je naveo da razmišljam o svim trenucima samoće, kada mogu obaviti osnovne životne potrebe bez osećaja nelagodnosti zbog prisustva druge osobe pored mene. O samoći koja nije zastrašujuća, već divna i potrebna svima nama kako bismo zastali na tren, udahnuli duboko, sredili svoje misli i krenuli napred.

Niko od nas nema rezervni život, niti ga može dobiti sakupljanjem zlatnih novčića kao u nekoj igrici. Zato dobro razmislite kako trošite svoje dragocene trenutke, a u međuvremenu pročitajte ovu divnu knjigu. 

Hvala na čitanju!