SITNIČARNICA "KOD SREĆNE RUKE" - GORAN PETROVIĆ

Da li ste ikada sebe našli u situaciji da tokom čitanja naprosto nestanete s ove planete, da vas knjiga toliko obuzme da prestanete da primećujete ljude oko sebe, dešavanja, zvukove i mirise? Da li ste ikada imali osećaj da se tokom čitanja nalazite tik uz glavne likove, da pokušavate da ih dozovete, ali bezuspešno, da pokušavate da ih uhvatite za ruku kako biste im pružili malo utehe ili sprečili da učine sledeći pogrešan korak, ili da idete sa njima u avanture i da se u potpunosti prepustite i pustite ih da vas vode gde god požele...? O jednom takvom čitanju, tokom kojeg se vi nalazite unutar sveta o kojem čitate, gde možete slobodno šetati ulicama grada u kojem je smeštena radnja, dodirnuti predmete koji su deo scenografije, susretati glavne likove, ali i ljude koji baš u tom istom trenutku čitaju baš tu istu knjigu, se govori u romanu Sitničarnica "Kod srećne ruke". 

Na početku romana mladi lektor Adam Lozanić od nepoznatog i misterioznog muškarca dobija veoma neobičan i odlično plaćen posao - potrebno je da uradi preciznu lekturu do tada njemu nepoznatog romana i time zadovolji želje muškarca i njegove supruge. Roman koji je dospeo u njegove ruke - "Moja zadužbina" je roman bez radnje nastao, u samo nekoliko primeraka, kao želja zaljubljenog mladića da stvori idealno mesto susreta sa njegovom dragom i koji postaje poveznica niza likova, čije osobine i prošlost upoznajemo u romanu Sitničarnica "Kod srećne ruke".

Anastas Banica, autor romana "Moja zadužbina", je na početku dečak i deo nestrećne porodice koju čine njegova brižna i draga majka, kao i očuh koji je kivan na njegovu majku zbog ljubavi prema pokojnom ocu i strog prema detetu. Beg od stvarnosti dečak pronalazi u knjigama, pri čemu se ta ljubav prema knjigama ne gasi i mnogo godina kasnije, kada nakon smrti očuha i majke nasleđuje sve, ostaje sam i povlači se iz javnog života.

Promenu u njegovom životu donosi Natali Uvil, koju je sreo sasvim slučajno i čiju je ruku njen otac već obećao drugome. Ta čudnovata ljubav između Anastasa i Natali, koja nije mogla postojati u stvarnom svetu, ostvaruje se magijom, uporednim čitanjem pisama koje Anastas ostavlja Natali u određenoj knjizi biblioteke. Međutim, ljubav u kojoj samo jedan daje celog sebe nije mogla preživeti, pa je tako, nakon što je ostao razočaran jer ga Natali u stvarnosti nije prepoznala, Anastas odlučio da sva ta pisma spoji u celinu i objavi ih u "Pelikanu" Gavrila Dimitrijevića, oca Natalije Dimitrijević.

Da nesreće nikada ne idu same potvrđuje i sled neostvarenih i neuzvraćenih ljubavi. Nakon njegove smrti, Natalija svoju neuzvraćenu ljubav prema Anastasu nosi tokom celog života, sa jednim primerkom "Moje zadužbine" koja je ostala kao uspomena. Deo tog ljubavnog trougla postaje i Sreten Pokimica, zaljubljen u Nataliju, kojem sposobnost potpunog čitanja omogućava da tokom rata stekne prednost nad neprijateljima i kasnije pomogne u karijeri. Njima ovaj roman bez radnje postaje beg od nesrećnog života, neuzvraćene ljubavi i nada da će u tom svetu mašte pronaći svoju voljenu osobu. 

Mnogo godina kasnije, u sadašnjosti, čitanjem ovog romana Adam upoznaje magiju potpunog čitanja i time biva upleten u priču koja je započeta na početku dvadesetog veka i koja počinje sa ekscentričnim Anastasom Branicom, njegovim tragičnim životom i posebnom ljubavnom pričom koja je bila inspiracija za nastanak jednog ovakvog romana bez radnje, prepunog opisa, koji bez samog čitaoca ne bi imao svrhu. Adamov prvobitni cilj da završi posao i dobije naknadu menja se onog trenutka kada tokom čitanja "Moje zadužbine" upoznaje Jelenu, družbenicu Natalije Dimitrijević, koja se nada da će joj taj posao družbovanja omogućiti da ostvari svoj cilj i ode iz zemlje. Natalija je sada već starija žena koja počinje da zaboravlja reči i od Jelene traži samo jedno - da joj čita roman i to onaj isti koji se nalazi i u Adamovim rukama. 

Sitničarnica "Kod srećne ruke" je roman o onom čitanju koje vam dopušta da se u potpunosti preselite u svet iz knjige i tamo sastajete sa ostalim čitačima, pri čemu taj beg u imaginarni svet može nastati i kao želja da se pobegne iz svakodnevice koja je nepodnošljiva i potraži spas i utočište u tom novom, rečima stvorenom svetu. Goran Petrović je uspeo da jednu tako jednostavnu i brilijantnu ideju predstavi na jedan ovakav način, pokazujući da  je čitalac sastavni deo književnog sveta i jedan od glavnih aktera. 

Svaka od celina ovog romana vodi u neku od sadašnjosti "Moje zadužbine" i daje sliku o likovima koji su došli u kontakt sa ovim delom i načinom na koji je ono promenilo njih i njihov život. Nenaporan stil pisanja, koji lagano vodi kroz sve te priče je ono mi se posebno dopalo i što mi je pružilo da lagano stignem do samog kraja, sa željom da saznam šta se desilo dalje. Ova nesvakidašnja ideja koja je povezala književnost, sam pojam čitanja, ljubav kao nit koja spaja sve i istorijsku pozadinu koja ovu priču čini još upečatljivijom je razlog zbog čega će se ova knjiga naći među onima koje su mi se posebno dopale i koje ću rado svakom čitaocu preporučiti. 

Hvala na čitanju!