OČEVI I OCI - SLOBODAN SELENIĆ

Život jednog čoveka sastoji se, između ostalog, i iz velikog broja trenutaka u kojima mora doneti odluku, napraviti izbor. Tim svojim odlukama on bira u kojem pravcu će teći njegov život i kakva će osoba biti. Ali šta je sa onim što čovek nije mogao sam izabrati, a ipak nosi u sebi čitavog života i što ga na neki način definiše? Ime, nacionalnost i veroispovest ne biramo sami, to nam je rođenjem dato i zavisi samo od izbora naših roditelja i zemlje u kojoj se rodimo ili iz koje su naši preci. Uprkos saznanju da izbor nismo sami napravili kroz život koračamo osvrćući se kada čujemo da neko izgovori ime koje nam je pri rođenju dato, govorimo jezikom koji najbolje razumeju naši sunarodnici, poštujemo običaje i verujemo onako kako su nas učili odmalena. Šta biva onda kada to što jesmo, od samog rođenja, postane preveliki teret za nas, koža iz koje je nemoguće izaći?

Glavna tema Selenićevog romana Očevi i oci jeste pripadanje jednom narodu, njegovoj kulturi i mentalitetu, susret dveju nacija i prilagođavanje onom drugom, nesporazumi koji se javljaju u braku izazvani različitošću, kao i potreba nove generacije da bude prihvaćena. Selenić se vešto poslužio brakom Stevana Medakovića i Elizabete Blejk, predstavnika srpskog i engleskog sveta, kako bi prikazao dva lica Evrope u prvoj polovini XX veka, kulture i načine odgoja koji se veoma razlikuju, otkrivajući pritom karakteristike srpskog naroda.

Sa vremenske distance od dvadeset godina, Stevan Medaković pripoveda o delu svog života od 1925. do 1945. godine, približavajući nam period njegovih studija na Bristolskom univerzitetu gde upoznaje svoju suprugu Elizabetu, njihov život do Drugog svetskog rata, ratne godine u Beogradu, kao i vreme odmah nakon završetka rata.

Stevan, odgajan na patrijarhalan način, odlazi u Bristol na studije gde se zbog nepoznavanja jezika, ali i dolaska u zemlju potpuno drugačije kulture, oseća zastrašeno, izdvojeno i izopšteno. Ne želeći da dospe u grupu onih koji su ismejani, jer su odmah prigrlili novu kulturu i način odevanja odbacujući sve ono što su do tada bili kako bi se dodvorili Englezima, Stevan je još više prigrlio srpsku patrijarhalnost. Svoju nelagodnost zamenjuje prkosom i ponosom na jednu zemlju malu, neuku i zabitu, pričajući svojim kolegama priče o životu gladnog naroda ističući njihovu uzvišenost u toj patnji. Ali, kako to obično biva, upoznaje Elizabetu zbog koje je izgubio tlo pod nogama, dovodeći u pitanje svoje stavove i razmišljanja. Stevanovo poreklo i vaspitanje su neizostavni deo njegove ličnosti, ali njegov boravak u Engleskog ga menja i proširuje njegove vidike.

Po povratku u Beograd njegovi stavovi po pitanju srpstva se menjaju. Uviđa da stvari ne stoje onako kako bismo želeli da ih vidimo i da postoji i naličje iza svih priča o herojstvu i verovanja da je srpski narod najbolji. Međutim, on je u nemogućnosti da svoje mišljenje pretoči u reči, jer je u braku sa Elizabetom ispred koje oseća obavezu da brani Srbe i srpstvo, nalazeći opravdanja za sve što ona nalazi čudnim. I sam bije bitku koja se odvija u njemu.

"Izgleda, ipak, da ona nije sasvim razumela moje stanje, koga, istini za volju, ni sam nisam dugo bio svestan: uprkos punoj i bolnoj svesti o mozgovnim vrednostima, radnim i stvaralačkim sposobnostima, prirodi, životnosti, mestu i budućnosti srpskog naroda, ja sam i dalje bio patriota, protivno čak i sopstvenoj volji. Samo zato što sam znao da Elizabeta to nije kadra razumeti, a ja valjano objasniti, nisam nikada o svom dvostrukom osećanju njoj ni govorio. Patriota koji se oseća krivim što svoj narod vidi neblagonaklonim očima nekog koji za njega ne mari; vernik razapet grižnjom što mu se prestala dopadati crkva i liturgije. Pokajnik. Izrod. Odljud, sa jedne strane. Sa druge strane, kosmopolita koji se u časovima racionalne pomame stidi nemisaone sebičnosti, primitivne prvobitosti sopsvenog patriotskog osećanja, pritisnut ledenom nepristranošću pogleda koji zeleno boji tamnu kompleksiju mojih armenoidno - azijskih sunarodnika. Patria communis parens est omnium nostrum (Domovina je zajednička majka sviju nas.) ili Patria mea totus mundu est (Moja domovina je ceo svet.) I upravo zbog zbrkanosti mojih nacionalnih ili anacionalnih osećaja ja sam, uglavnom nesvesno, i uglavnom uspešno, odbijao takve misli ili makar konačne zaključke i nejasnom predmetu razmišljanja."

Njegovo odlazak iz zemlje, iako kratkotrajan, doveo je do samoosvešćivanja u pogledu nacije, stvaranja kritičnog odnosa prema srpskom mentalitetu, ali bez obzira na to on ostaje patriota. 

"Znao sam oduvek da je srpstvo moja sudbina, da su Srbi moji očevi i oci kojih se čovek ne odriče ni kada su nakazni i zli, a nekmoli onda kada ih vidi jadne i duhovno potrebite."

Kroz pisma upućena Raheli, jevrejki koja živi u Engleskoj, Elizabeta otkriva svoj pogled na srpski narod, običaje, mentalitet... Kao strankinja u srpskoj sredini ona primećuje ono što drugi uzimaju zdravo za gotovo. U svojim pismima ona upućuje na razlike srpskog i engleskog naroda, formirajući tako sliku Drugog, a ujedno i sopstvenu identifikaciju. Njeno viđenje nacionalnog identiteta se razlikuje od Stevanovog, ona u patriotizmu vidi način nestanka pojedinca, utapanje u masu, poslednje pribežište nitkova. Prilikom adaptacije na novu sredinu ona postaje žrtva prilagođavanja, susrećući se sa nelogičnostima srpskih običaja i ponašanja koje ne razume uprkos svim naporima da ih shvati i prihvati.

"...da su Srbi ili jako uvereni da je narod genijalan i ne treba dokazi, samo su sigurni o tome, a opet, isto tako, drugi put jako uvereni da Srbija ne valija ništa, i da je u Engleska sve superior.  To je jako čudno i teško razumeti, ali je tako. Nema sredinski put, nema razum u te konsideracije. Ja to tek treba da razumem, sada još samo vidim i čudim se."

Mihajlo, njihov sin, još jedna je žrtva sukoba dve kulture, dva nacionalna identiteta. Rođen u Srbiji, ali izgledom Englez, on ne uspeva da formira sopstveni identitet i biva neprilagođen, osećajući se Drugim u sredini u kojoj se rodio i odrastao. Pripadnik je mešovite porodice, pa zbog porekla ne biva prihvaćen u engleskog kulturi, dok ga fizionomija i odgoj spečavaju da bude deo onih sa kojima je odrastao. Ne uspevajući da se izbori za svoje mesto i bez podrške od strane njegovih roditelja, između kojih vlada nerazumevanje i otuđenje, on pribegava pogrešnim sredstvima i postaje komunist što dovodi do konačnog rascepa u porodici.

"Umesto sa rečenicom: "They lived happily ever after", naša bajka se završava nešto izmenjenom: "They lived dead ever after.""

Razumevanja jezika, pogotovu poznavanje većeg broja istih, može omogućiti čoveku upoznavanje većeg boja ljudi izvan granica zemlje u kojoj živi ili iz koje potiče. Znanje nekog jezika nam omogućava da se ne samo snađemo na par dana tamo negde, već i da upoznamo druge, čujemo njihove priče, upoznamo njihovu kulturu i običaje, i na kraju krajeva, predstavimo sebe. Svakako, kao jedan od osnovnih načina identifikacije nacionalne pripadnosti, jezik nam omogućava da otkrijemo odakle neko dolazi i bez postavljanja takvog pitanja. 

Ali šta se desi kada uprkos poznavanju jezika, ne postoji komunikacija, kada jezik postaje beg od stvarnosti? Očevi i oci je roman o kulturnim predrasudama i netolerantnosti, o neprihvatanju i razumevanju Drugog i Drugačijeg, isticanju sopstvene vrednosti po kojoj se mere drugi, gubljenja svojeg "ja" kako bi se udovoljilo drugima. Međusobno nerazumevanje i otuđenje doveli su porodicu Medaković do propasti. Nedosatak komunikacije među supružnicima i sakrivanje sopstvenih misli dovelo je do njihovog raskola, koje se kasnije prenelo i na njihovog sina. Bez pokušaja da pronađu "zajednički jezik" postali su individue povezane samo mestom stanovanje, žrtve dveju kultura koje su insistirale na svojstvenosti. 

"Razumevanje dva bića ne počiva na rečima koje razmenjuju, već na ličnom - ne istorijskom, ne nacionalnom, već baš onom najdubljem ličnom, a sličnom ili istom iskustvu, koje ih u dalekoj i tajnovitoj tački presecanja njihovih pogleda, sjedinjuje u naročitu vrstu uzajamnosti."

Hvala na čitanju!