"Knjiga o Milutinu" je najpoznatije delo Danka Popovića, kojim je skrenuo pažnju na sebe i svoj rad, ali kojim je takođe, na jedan jezgrovit način, iz potpuno novog ugla, dočarao period od oko 40 godina, stanje u državi, društvene promene i uticaj svega ovoga na život malog čoveka - šumadijskog seljaka. Dajući Milutinu reč i mogućnost da izrazi svoje mišljenje, stavove i negodovanja, Popović ukazuje na skrivenu i neizrečenu sliku ratova, na heroje i njihov pravi put do ordena na grudima, na njihovu nesreću i gubitke koji nisu uvršteni u pobedu koja se slavi.
Mnogo godina nakon 1914. godine i početka Prvog svetskog rata, pokušavajući da prekrati vreme u zatvoru, Milutin se mislima vraća na dan kada su zvona zvonila sa svih strana i pozivala ljude u rat. On, glavni protagonist i pripovedač ove knjige, priseća se trenutaka koji su obeležili njegov, ali i živote mnogih drugih. Povratkom u prošlost i pripovedanjem svih događaja koji su usledili nakon tog dana, on pokušava da pronađe odgovore na sva pitanja koja su mučila srpskog seljaka i domaćina, čoveka koji bi se najradije brinuo o svojoj kući i pokućstvu i pustio druge da se bave državnim pitanjima, ostavljajući njega na miru.
Ovaj neobrazovan, ali veoma mudar i pravedan seljak, kojem je u životu najvažnije odgajiti sina, brinuti se o majci, ženi, imanju, othraniti volove, napuniti ambar žitom i sačuvati obraz, jednostavnim rečenicama nabijenim emocijama donosi strašne slike rata, meri događaje svojim merilima i ukazuje ne samo na besmislenost rata u kojoj je pobeda ostvarena desetkovanjem naroda i stavljanjem omladine u prve redove, već i o lakovernosti naroda koji povedeni idejom rado ostavljaju svoje voljene boreći se i ginući za neke "više" ciljeve koje ni sami sebi ne mogu objasniti.
Iako govori o sebi, svojoj tragediji i žrtvi koju je podnela njegova porodica, Milutin, u stvari, govori u ime mnogih srpskih seljaka koje je morila ista briga. Njegov glas je glas razuma, onaj koji propituje, zastaje na trenutak kako bi razmislio o smislu pojedinog postupka, događaja, odluka onih koji su na vlasti. Oštro se suprotstavlja heroizmu koji je plaćen hiljadama života i slavi stečenoj porazom drugih. Ali i pored negodovanja i neprihvatanja priče i ideje koju mu nameću drugi, i saznanja da se možda neće vratiti svom domu, on čini isto što i ostali - stavlja glavu u torbu i ide u juriš.
Da rat nije završen potpisivanjem mira zaraćenih strana i da borba za život ne prestaje tog trenutka potvrđuje težak Milutinov život od trenutka kada se iz tog prvog rata vratio kući. Hrabro podižući glavu i poreći se sa siromaštvom i teškim radom koji puni prazan stomak hranom, Milutin ne posustaje. Korača kroz život pomalo tvrdoglav, sa sposobnošću da puno toga razume, ali bez mogućnosti da išta promeni, konstantno se saplićući o nerazumevanje okoline.
Sa Milutinom, kao i sa mnogim "malim" ljudima, sudbina se strašno poigrala. Učinio je i dao sve za državu, ali mu ona i vlast nisu pružili ništa zauzvrat, kako bi mu, makar malo, olakšali muke. Njegova borba se ne poštuje, a ordenje na grudima ne ceni. Bez imalo nade za bolje sutra, trune u zatvoru, iščekujući dan kada će se pridružiti svom sinu jedincu, ostavljajući ženu kod kuće, da samuje u mračnoj kući i iščekuje smrt. Na Milutina će mnogi brzo zaboraviti - on je samo jedna kap u moru, samo jedan od mnogih - mali i potpuno nevažan.
"Knjiga o Milutinu" je pravi antiratni roman. Svaki rat počinje oduševljenjem, idejom za koju se nazdravlja u kafani, a vodi ga narod, upravljan palicom manjine, koji se veoma brzo otrezni i uvidi da je borba za ideal krvava i teška, a cena rata gubitak mnogih generacija. Iskustvo starijih, prekaljenih boraca se ne računa, njihovo odvraćanje se smatra kukavičlukom, a suprotstavljanje ideji potvrda o neprijateljstvu. Prave slike rata otkrivaju se tek na bojištu, sa puškom u ruci i saznanjem da svaki sekund može biti poslednji, a povratak kući neostvariv. A svi oni koji se i budu vratili iz nekog novog rata doživeće sudbinu onih o čije su se reči i upozorenja oglušili - gledaće svoju decu kako ginu u ime interesa onih koji bojište sa njima nisu delili, ali koji na kraju rata potpisuju mir i čije se ime upisuje u knjigu istorije kao pobedničko.
Hvala na čitanju!
Da rat nije završen potpisivanjem mira zaraćenih strana i da borba za život ne prestaje tog trenutka potvrđuje težak Milutinov život od trenutka kada se iz tog prvog rata vratio kući. Hrabro podižući glavu i poreći se sa siromaštvom i teškim radom koji puni prazan stomak hranom, Milutin ne posustaje. Korača kroz život pomalo tvrdoglav, sa sposobnošću da puno toga razume, ali bez mogućnosti da išta promeni, konstantno se saplićući o nerazumevanje okoline.
Sa Milutinom, kao i sa mnogim "malim" ljudima, sudbina se strašno poigrala. Učinio je i dao sve za državu, ali mu ona i vlast nisu pružili ništa zauzvrat, kako bi mu, makar malo, olakšali muke. Njegova borba se ne poštuje, a ordenje na grudima ne ceni. Bez imalo nade za bolje sutra, trune u zatvoru, iščekujući dan kada će se pridružiti svom sinu jedincu, ostavljajući ženu kod kuće, da samuje u mračnoj kući i iščekuje smrt. Na Milutina će mnogi brzo zaboraviti - on je samo jedna kap u moru, samo jedan od mnogih - mali i potpuno nevažan.
"Knjiga o Milutinu" je pravi antiratni roman. Svaki rat počinje oduševljenjem, idejom za koju se nazdravlja u kafani, a vodi ga narod, upravljan palicom manjine, koji se veoma brzo otrezni i uvidi da je borba za ideal krvava i teška, a cena rata gubitak mnogih generacija. Iskustvo starijih, prekaljenih boraca se ne računa, njihovo odvraćanje se smatra kukavičlukom, a suprotstavljanje ideji potvrda o neprijateljstvu. Prave slike rata otkrivaju se tek na bojištu, sa puškom u ruci i saznanjem da svaki sekund može biti poslednji, a povratak kući neostvariv. A svi oni koji se i budu vratili iz nekog novog rata doživeće sudbinu onih o čije su se reči i upozorenja oglušili - gledaće svoju decu kako ginu u ime interesa onih koji bojište sa njima nisu delili, ali koji na kraju rata potpisuju mir i čije se ime upisuje u knjigu istorije kao pobedničko.
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment