Listajući knjigu po prvi put pomislila sam: "Ok, ovo može brzo biti gotovo." I bilo je. Ali sam se ovog puta, kao i mnogo puta ranije, uverila da ono što kratko traje i te kako može ostaviti trag u nama. Svaka pročitana knjiga koja sadrži crtice ili priče mi je dokaz da takve knjige zaista mogu puno toga reći, preneti širok spektar emocija i pokazati maestralnost autora koji uspe da u tako ograničenom broju reči dočara jednu scenu, jedan trenutak u nečijem životu, jednu sliku.
"Autoportret s torbom" je niz crtica koje u sebi nose autorova zapažanja iz svakodnevnog života. Dopunjujući svaki tekst skicom on nam olakšava vizuelizaciju samog trenutka i pomaže nama, čitaocima, da u potpunosti doživimo njegove strahove, maštarije i setu. Nepravilne linije skica, koje su nastale kao posledica trenutka i želje da se taj trenutak uhvati i zarobi na tom parčetu papira, odaju talasanje gradskog prevoza u kojem je većina njih nastala, kao i torbu koja je najčešće služila kao podloga.
Preživljeni srčani udar je autoru bila dovoljna opomena o životu i o svetu koji treba doživeti. Želja da zabeleži sve one trenutke koji nam tako lako slkiznu iz pamćenja i odu u zaborav iznedrila je ovu knjigu. Prisetite se svih trenutaka u kojima su vaše misli otišle na neku drugu stranu, vraćajući se u prošlost ili zamišljajući budućnost, trenutaka kada ste zapazili neku osobu koja je prošla pored vas, otvorila vrata kafića u kojem vi već sedite, putnika u istom vozu ili autobusu. Sve ovo i još više nam je Semezdin doneo u ovoj knjizi otkrivajući nam deo sebe, ali i svog života.
Preživljeni srčani udar je autoru bila dovoljna opomena o životu i o svetu koji treba doživeti. Želja da zabeleži sve one trenutke koji nam tako lako slkiznu iz pamćenja i odu u zaborav iznedrila je ovu knjigu. Prisetite se svih trenutaka u kojima su vaše misli otišle na neku drugu stranu, vraćajući se u prošlost ili zamišljajući budućnost, trenutaka kada ste zapazili neku osobu koja je prošla pored vas, otvorila vrata kafića u kojem vi već sedite, putnika u istom vozu ili autobusu. Sve ovo i još više nam je Semezdin doneo u ovoj knjizi otkrivajući nam deo sebe, ali i svog života.
Iako bi svi mi, opisujući naše živote, naveli neke određene datume, događaje, mesta i ljude, svi naši životi su sastavljeni od beskonačno mnogo fragmenata i slika. Naša čula koja nisu dovoljno izoštrena, naša pažnja koja je ponekada usmerena samo na jedno, nemogućnost našeg mozga da zapamti svaki sekund filma koji se zove "Naš život" dovodi do toga da se većinu našeg života i ne sećamo. Semezdinu je mogućnost prekida života otvorila oči i dala novi pogled na svet. Ta opomena je bila dovoljna da postane zapisničar svog života i svedok svih tih neverovatnih trenutaka zvanih Život.
Ne znam da li ima potrebe da vam naglašavam da potražite ovu knjigu, to se nekako do sada podrazumeva. Svaka knjiga krije u sebi nešto zbog čega vredi uzeti je u ruke, uploviti u taj svet, saživeti se sa likovima, osetiti njihovu sreću ili patnju. Ono što bih ja izdvojila o ovoj knjizi nije neka pojedinačna crtica, mada postoji nekoliko koje su mi se posebno dopale. To je ta poruka koju ova knjiga prenosi - o našim životima koje uzimamo zdravo za gotovo, ljudima koji su sastavni deo istog, našim očima koje gledaju, a ne vide. Nakon čitanja poželela sam da mogu i ja na ovaj ili sličan način zabeležiti deo svog života. Poput dnevnika, samo kraće. Bez puno reči kojima bi opisala ono što su moje oči videle, uši čule ili srce osetilo. Način da nateram sebe da sa više pažnje posmatram svet oko sebe, ljude koji su deo mog života ili slučajne prolaznike.
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment