Period između dva svetska rata je bilo doba ideja, procvata industrije i izgradnje brojnih zgrada u Beogradu, pored kojih i danas možete proći, zastati i diviti se njihovoj lepoti, i doba ljudi po čijem nalogu i želji su te zgrade i nastale. To je bilo i vreme odrastanja novih generacija čiji će unutrašnji revolt rasti iz dana u dan i koji će pod uticajem novih ideologija odbaciti dotadašnje verovanje i stav, tražiti promenu i boriti se za revoluciju.
Radnja romana "Raslo mi je badem drvo" je smeštena baš u tom periodu, možda zato što je sam autor rođen baš tada ili možda da bi nas kroz pripovedanje mladog Blagoja Jotića upozorio da se iza sve te raskoši i prividnog blagostanja krilo nešto mnogo dublje.
"Napuštao sam rodni kraj - činilo mi se zanavek. S bolom u grudima piljio sam u brda iznad seoskih krovova, u zabrane i vinograde. Svaki čas sam se osvrtao da pogledom dotaknem orahove krošnje, crveni krov očeve kuće, i, nad njim, jedini bor u selu.
Priča, napisana na nešto više od stotinu stranica, započinje Blagojevim odlaskom na studije. Ostavljajući svoj rodni kraj ide put Beograda, grada koji je zamrzao u veoma kratkom periodu, njegovu gužvu, gust saobraćaj i ljude. Siromaštvo njegove porodice mu nije moglo obezbediti bolji smeštaj do kuhinje operskog pevača u zgradi na Dorćolu, gde je, da bi uzvratio uslugu i opravdao besplatno korišćenje kuhinjskog otomana, morao držati "kondicije" gazdinom sestriću - Mići. Uz velike muke i puno rada Blaogoje je uspeo da, kako i sam kaže, "u Mićinu jajastu glavu utisne barem neku činjenicu iz istorije, barem jedan podatak iz geografije, jednu hemijsku formulu, jednačinu iz matematike ili bilo koje gramatičko pravilo iz maternjeg jezika".
Uspeh koji je postigao sa Mićom spojio ga je sa gospodinom Dimitrijem Mitom Balabanovićem, trgovcem drvetom i vlasnikom zgrade u kojoj je stanovao. Postavši njegov štićenik odlazi iz suterena i umesto kuhinjskog otomana dobija svoju sobu. Život u stanu porodice Balabanović mu je pružio neke pogodnosti, ali i omogućio uvid u život njenih članova i prošlost koja ih proganja i otkrivanje osobina svakog od njih pojedinačno.
Sa veoma jasnim slikama i dijalozima koje nam među ograničenim brojem reči otkrivaju ljudski karakter, ljudske želje i probleme i sa dvojicom glavnih likova, predstavnicima različitih staleža, Pavlović nam priča o suprotnostima. Selu i gradu, siromašnima i bogatima, o onima koji nemaju ništa i onima koji imaju sve, o onima koji tek dolaze i onima koji će izgubiti sve i nestati.
Ono što ovaj roman nudi jeste odličan prikaz društvenih odnosa, potlačenosti pojedinih pripadnika društva, prolaznosti bogatstva i svih lagodnosti koje je ono pružalo, pada jednih i uspona drugih, pogled kroz špijunku u unutrašnjost svih tih zgrada u Beogradu i slika onoga što su njihove fasade krile. Fantastičan pokazatelj našeg mentaliteta i jednog perioda burne prošlosti ovog dela sveta.
"Raslo mi je badem drvo
tanko, visoko,
na njeg sedi čudna tica
perja šarena,
desnim krilom naslonjena
na zla vremena.
(Narodna pesma iz istočne Srbije)"
Hvala na čitanju!
Super je prikaz i jako mi se svidja ta narodna pesma nekako je čudna. Nisam nikad pre čula za ovu knjigu dok je nisi podelila na instagramu, potražiću je u biblioteci nadam se da je imaju. :) Baš mi deluje kao nešto što će mi se jako dopasti jako volim knjige smeštene u period izmedju dva rata , a imam osećaj da ću se pronaći u jadima ovog studenta, jer su svi studentski jadi isti. :)
ReplyDeletePonekad imam osećaj da bi mi toliko interesantnih dela potpuno promaklo da nema književnih blogova i tzv. ''bookstagrama'' (ko kaže da društvene mreže ne služe nečemu dobrom?!). Na osnovu ovog posta, ali i onog kratkog prikaza sa Instagrama, stekla sam utisak da bi mi ovaj roman neizmerno prijao, i to baš u ovom periodu u kome sam sada. Srećom, videh da ga imaju u lokalnoj biblioteci, tako da ću dati sve od sebe da ga pročitam u što skorije vreme. Hvala na preporuci! :)
ReplyDelete