Ko legenda priča stara
bila jednom Manda bajna
bila jednom Manda bajna
grabila je iz bunara
a voda je bila sjajna
Manduševac dugo se skrival
o Mandi se zna tek nekaj
Manduševac dugo se skrival
o Mandi se zna tek nekaj
Bumo našli nove Mande
al' vode ni kak negdar
Zagrabi, Mando, zagrabi
Zagrabi, Mando, zagrabi
Zagrabi bilo čime
za bregom, rođen je ovaj grad
i Zagreb je dobio ime
Nek' iz zdenca sad poteče
nova ljubav prema gradu
politički bumo rekli
novi odnos prema radu
za bregom, rođen je ovaj grad
i Zagreb je dobio ime
Nek' iz zdenca sad poteče
nova ljubav prema gradu
politički bumo rekli
novi odnos prema radu
Manduševac dugo se skrival
o Mandi se zna tek nekaj
Bumo našli nove Mande
al' vode ni kak negdar
(stihovi pesme Zagrabi, Mando zagrabi kompozitora i pjevača Stjepana Jimmyja Stanića)
Legenda kaže da je nekada davno, na mestu današnjeg glavnog trga u Zagrebu postojao izvor vode pored kojeg je stajala devojka Manda. U tom trenutku, tuda je prolazio vitez na konju, koji je bio toliko umoran i žedan da je uspeo izgovoriti samo ove reči: "Mando, dušo zagrabi!". Otuda Zagrebu njegovo ime, koje mi danas znamo.
Sada, da vas ne bih više držala u nedoumici otkuda ova pesma i legenda i zbog čega je sve to važno za ovu priču, otkriću vam da je ovo samo jedna od legendi koja se provlači kroz stranice ovog dela Marije Jurić Zagorke. Ova hrvatska književnica je bila poznata po opsežnim istraživanjima koja su prethodila svakom njenom delu, istoriskim podacima i likovima koji se provlače kroz njene romane, kao i brojnim hrvatskim legendama koje su oživele među njenim redovima.
"Kći Lotrščaka" je priča o sukobu Griča i Kaptola, vlastelina i kmetova, onih koji misle da imaju svu moć i onih koji se tome protive, ali i priča o ljubavi dvoje mladih čija ljubavna priča započinje izdajom, sramotom i osudom na smrt.
Divljan, poznat i pod imenom Antihrist, je mladić na vrhuncu svoje snage kojeg tišti obećanje dato u mladosti i osveta koju mora ostvariti, a koja ga može koštati života. Pored njega, glavni lik ovog romana je i Manduša, kći kneza Mikule Plemenščaka, devojka zanosne lepote zbog koje će ispaštati. Ispričana od strane sveznajućeg pripovedača, priča nas vodi od samog početka njihovog upoznavanja i događaja koji su ih spojili. U Griču je objavljen proglas o dve nedelje Božijeg mira, periodu bez mržnje, zlih jezika ili napada. Nesrećna okolnost, preka narav i misterija koja oko njega postoji, dovele su do zatvaranja Divljana zbog remećenja reda i osude na smrt. Namera kanonika Šimuna, glavnog negativca, da se na ovaj način reši Divljana koji je zauzeo Turopolje, biva osujećena Madušinom željom da spase nedužnog mladića i pobegne iz Griča, gde je zbog zlih jezika i nečasnih želja odbačena od svih. Dalji tok radnje se raspetljava, vodi nas na više lokacija i upoznaje sa novim likovima, sve vreme ne udaljavajući se od ovo dvoje mladih čiji nas odnos, u pojedinim trenucima, može iznervirati i izbaciti iz takta, a za koje bismo kasnije svesrdno navijali.
Iako sam i ranije imala želju da se upoznam sa ovom izvanrednom kniževnicom, njeni najpoznatiji romani "Grička vještica" i "Gordana" su bili preveliki zalogaj. "Kći Lotrščaka" možda nije najidealniji početak, ali je svakako odličan za upoznavanje sa načinom na koji Zagorka spaja prošlost, istoriju i legende i aktuelne teme (koje su i danas aktuelne, sto godina nakon pisanja). Čak iako vam, kao meni, ljubavni roman nije baš po ukusu i svi ti zapleti koji previše komplikuju odnose i koji se lako mogu rešiti iskrenošću, postoji taj istorijski deo koji mi se posebno dopao. Moje veoma slabo poznavanje zagrebačke istorije i legendi koje postoje o ovom gradu je na neki način nadoknađeno nakon čitanja. Tokom čitanja stekla sam utisak o Zagorkinom odličnom poznavanju pojedinosti koje je tako vešto ukomponovala u priču dajući joj pozadinu, pritom neopterećujući mene kao čitaoca suvoparnim istorijskim podacima.
Njena smelost da o pojedinim temama piše i tako kritikuje društvo, koje joj ionako nije bilo naklonjeno, me posebno fascinira. Jasno izražava negativno mišljenje o Crkvi (ne hrišćanstvu), korupciji, raskalašnosti, nedoličnom ponašanju i preteranoj samouverenosti njenih određenih članova. Takođe, njen glavni ženski lik, Manduša, veoma često naivna i nesnalažljiva, koja poput mnogih ženskih likova u pričama i bajkama čeka princa na belom konju da je spase, u odlučujućim trenucima preuzima inicijativu i stvari u svoje ruke, podsećajući nas tako na svog stvaraoca - ženu koja je početkom XX veka prkosila društvu i pomerala granice.
Ono što mi je u pojedinim trenucima pomalo i smetalo, osim te ljubavne komplikacije među glavnim likovima, iako se jasno osećala hemija i napetost, jeste taj osećaj ponavljanja i bespotrebnog produženja priče. Ne želim da me pogrešno shvatite, nakon što dođete do poslednje stranice sve dolazi na svoje mesto, ali se tokom čitanja stiče utisak da se pojedini događaji i nezgode, u koje upadaju glavni likovi, nisu morali desiti. Sve to ima smisla kada se razmisli o periodu i načinu na koji je ovaj roman i nastao. S obzirom da su romani Marije Jurić Zagorke izlazili u nastavcima, ona je morala pristupiti pisanju istih na drugačiji način, završavajući delove napetošću i iščekivanjem onoga što sledi, a posledica toga je i epizodičnost radnje. Zbog toga nas brojni nenadani susreti i rastanci, ljubavnici koji se skrivaju od drugih, junaci čije poreklo nije poznato i neočekivani obrati i ne trebaju iznenađivati.
Bez obzira na te "smetalice" ovo je roman u kojem sam zaista uživala, prateći ljubavnu priču Manduše i Divljana i navijajući za njih do samog kraja. Ako se i vi, poput mene, do sada niste susreli sa ovom književnicom i njenim opusom dela na koji joj mnogi mogu pozavideti, predlažem vam da, pre nego što se uhvatite u koštac sa njenim istorijskim višetomnim serijalima, pročitate ovu knjigu ili neko drugo samostalno delo.
Divljan, poznat i pod imenom Antihrist, je mladić na vrhuncu svoje snage kojeg tišti obećanje dato u mladosti i osveta koju mora ostvariti, a koja ga može koštati života. Pored njega, glavni lik ovog romana je i Manduša, kći kneza Mikule Plemenščaka, devojka zanosne lepote zbog koje će ispaštati. Ispričana od strane sveznajućeg pripovedača, priča nas vodi od samog početka njihovog upoznavanja i događaja koji su ih spojili. U Griču je objavljen proglas o dve nedelje Božijeg mira, periodu bez mržnje, zlih jezika ili napada. Nesrećna okolnost, preka narav i misterija koja oko njega postoji, dovele su do zatvaranja Divljana zbog remećenja reda i osude na smrt. Namera kanonika Šimuna, glavnog negativca, da se na ovaj način reši Divljana koji je zauzeo Turopolje, biva osujećena Madušinom željom da spase nedužnog mladića i pobegne iz Griča, gde je zbog zlih jezika i nečasnih želja odbačena od svih. Dalji tok radnje se raspetljava, vodi nas na više lokacija i upoznaje sa novim likovima, sve vreme ne udaljavajući se od ovo dvoje mladih čiji nas odnos, u pojedinim trenucima, može iznervirati i izbaciti iz takta, a za koje bismo kasnije svesrdno navijali.
Iako sam i ranije imala želju da se upoznam sa ovom izvanrednom kniževnicom, njeni najpoznatiji romani "Grička vještica" i "Gordana" su bili preveliki zalogaj. "Kći Lotrščaka" možda nije najidealniji početak, ali je svakako odličan za upoznavanje sa načinom na koji Zagorka spaja prošlost, istoriju i legende i aktuelne teme (koje su i danas aktuelne, sto godina nakon pisanja). Čak iako vam, kao meni, ljubavni roman nije baš po ukusu i svi ti zapleti koji previše komplikuju odnose i koji se lako mogu rešiti iskrenošću, postoji taj istorijski deo koji mi se posebno dopao. Moje veoma slabo poznavanje zagrebačke istorije i legendi koje postoje o ovom gradu je na neki način nadoknađeno nakon čitanja. Tokom čitanja stekla sam utisak o Zagorkinom odličnom poznavanju pojedinosti koje je tako vešto ukomponovala u priču dajući joj pozadinu, pritom neopterećujući mene kao čitaoca suvoparnim istorijskim podacima.
Njena smelost da o pojedinim temama piše i tako kritikuje društvo, koje joj ionako nije bilo naklonjeno, me posebno fascinira. Jasno izražava negativno mišljenje o Crkvi (ne hrišćanstvu), korupciji, raskalašnosti, nedoličnom ponašanju i preteranoj samouverenosti njenih određenih članova. Takođe, njen glavni ženski lik, Manduša, veoma često naivna i nesnalažljiva, koja poput mnogih ženskih likova u pričama i bajkama čeka princa na belom konju da je spase, u odlučujućim trenucima preuzima inicijativu i stvari u svoje ruke, podsećajući nas tako na svog stvaraoca - ženu koja je početkom XX veka prkosila društvu i pomerala granice.
Ono što mi je u pojedinim trenucima pomalo i smetalo, osim te ljubavne komplikacije među glavnim likovima, iako se jasno osećala hemija i napetost, jeste taj osećaj ponavljanja i bespotrebnog produženja priče. Ne želim da me pogrešno shvatite, nakon što dođete do poslednje stranice sve dolazi na svoje mesto, ali se tokom čitanja stiče utisak da se pojedini događaji i nezgode, u koje upadaju glavni likovi, nisu morali desiti. Sve to ima smisla kada se razmisli o periodu i načinu na koji je ovaj roman i nastao. S obzirom da su romani Marije Jurić Zagorke izlazili u nastavcima, ona je morala pristupiti pisanju istih na drugačiji način, završavajući delove napetošću i iščekivanjem onoga što sledi, a posledica toga je i epizodičnost radnje. Zbog toga nas brojni nenadani susreti i rastanci, ljubavnici koji se skrivaju od drugih, junaci čije poreklo nije poznato i neočekivani obrati i ne trebaju iznenađivati.
Bez obzira na te "smetalice" ovo je roman u kojem sam zaista uživala, prateći ljubavnu priču Manduše i Divljana i navijajući za njih do samog kraja. Ako se i vi, poput mene, do sada niste susreli sa ovom književnicom i njenim opusom dela na koji joj mnogi mogu pozavideti, predlažem vam da, pre nego što se uhvatite u koštac sa njenim istorijskim višetomnim serijalima, pročitate ovu knjigu ili neko drugo samostalno delo.
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment