Postoji nešto u Ćopićevom stilu pisanja, izboru tema i načinom na koji prikazuje svoje likove što ga izdvaja od ostalih i zbog čega je prepoznatljiv. Sigurna sam da čak i kada bih uzela u ruke samo deo teksta nekog njegovog romana kojeg do sada nisam pročitala, prepoznala bih ga na osnovu tog nekog radosnog povratka u detinjstvo, karakterizacije likova u kojima su njihove mane i naivnosti prikazani tako da im se to i ne može zameriti, na osnovu priča o ratu u kojima se ne govori o velikom stradanju, brojnim žrtvama, već o onim trenucima iz svakodnevnog života malih ljudi tokom tog istog rata koji su promakli mnogim hroničarima, koji nisu bili dovoljno bitni da bi se našli u istoriskim udžbenicima.
"Bašta sljezove boje" započinje posvetom, koja je jedna od najboljih i najemotivnijih koje sam do sada pročitala, priča za sebe. Mnogo godina kasnije, boreći se protiv zla koji vlada svetom, a koji je predvideo njegov prijatelj iz detinjstva Zija Dizdarević, kome je ova knjiga i posvećena, Branko se vraća u srećno detinjstvo, pokušavajući da sačuva ljubav prema ljudima jer kako i sam kaže: "Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korjen je ostao, životvoran, i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku klicu, svoj bajrak. Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao projateljski povijen ljudski dlan."
Prva celina ove zbirke priča je Jutra plavog sleza. Sastoji se iz 13 priča, u kojima se Ćopić se vraća u detinjstvo i svoj rodni kraj, taj radosni svet ispunjem mirisima, bojama, dečijom radoznalošću i nestašlucima, ljudima koji su o njemu brinuli i čije je priče rado slušao. Osim dečaka Branka u njima se pojavljuje njegov deda Rade, njegov najveći zaštitnik, čovek tradicionalnog shvatanja i čije nerazlikovanje boja je dovelo Branka u neprilike, stric Nidžo i niz drugih životopisnih likova koji su svojim povremenim prisustvom ispunjavali dečiji svet i bojili ga radošću. Iako naizgled zasebne celine, sve priče su povezane svim tim likovima koji se u njima prepliču i o čijim dogodovštinama čitamo, imajući na taj način priliku da ih upoznamo, smejemo se njihovoj naivnosti i simpatičnim razmiricama, dosetkama, ali i da uživamo u ljubavi koja je postojala oko tog malog dečaka.
Drugi deo - Dani crvenog sleza - sadrži 21 priču i vodi nas u period Drugog svetskog rata i period neposredno nakon rata. Iako u ovom delu ne postoji ta poveznica koju su likovi prvog dela činili, sve priče imaju istu tematiku i ispunjene su nekom tugom, ali i u njima se prepoznaje Ćopićeva vera u ljude, vedrina kojom se bori protiv zla i nepravde i njegov prepoznatljiv humor, koji dobija satiričan ton.
Neke od priča iz ove zbirke su postale antologijske, ali u ovom trenutku ne znam da li bih mogla izdvojiti samo nekoliko njih. Dovoljno su kratke da ih možete pročitati u dahu, a opet je u tom malom broju redova stalo tako puno - dečija radost i snovi, staračke priče, prijateljstva, mudrosti života, besmislenosti rata... Napisana kao jedno od njegovih poslednjih dela, ova zbirka priča je fantastičan osvrt na njegov književni opus, tematiku koja se provlačila kroz njegova dela i tu umešnost kojom je oslikavao svoje likove, stvarajući od njih ljude od krvi i mesa. Taj prvi, autobiografski skup priča je odličan podsetnik na sjajne romane za decu koje smo svi rado čitali i u kojima smo uživali, upijajući tu njegovu toplinu, tu vedrinu koja nam je mamila osmeh i izazivala suze u očima. Drugi deo asocira na onaj kasniji deo njegovog života, ispunjen ratom, razočaranošću i borbom koja ga je mučila do samog kraja.
"Neka, Zijo... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zora i tužne sutone.
Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradedovko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš..."
"Bašta sljezove boje" započinje posvetom, koja je jedna od najboljih i najemotivnijih koje sam do sada pročitala, priča za sebe. Mnogo godina kasnije, boreći se protiv zla koji vlada svetom, a koji je predvideo njegov prijatelj iz detinjstva Zija Dizdarević, kome je ova knjiga i posvećena, Branko se vraća u srećno detinjstvo, pokušavajući da sačuva ljubav prema ljudima jer kako i sam kaže: "Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korjen je ostao, životvoran, i neuništiv, i pod sunce ponovo isturao svoju nejačku klicu, svoj bajrak. Rušio se na njega oklop tenkova, a štitio ga i sačuvao projateljski povijen ljudski dlan."
Prva celina ove zbirke priča je Jutra plavog sleza. Sastoji se iz 13 priča, u kojima se Ćopić se vraća u detinjstvo i svoj rodni kraj, taj radosni svet ispunjem mirisima, bojama, dečijom radoznalošću i nestašlucima, ljudima koji su o njemu brinuli i čije je priče rado slušao. Osim dečaka Branka u njima se pojavljuje njegov deda Rade, njegov najveći zaštitnik, čovek tradicionalnog shvatanja i čije nerazlikovanje boja je dovelo Branka u neprilike, stric Nidžo i niz drugih životopisnih likova koji su svojim povremenim prisustvom ispunjavali dečiji svet i bojili ga radošću. Iako naizgled zasebne celine, sve priče su povezane svim tim likovima koji se u njima prepliču i o čijim dogodovštinama čitamo, imajući na taj način priliku da ih upoznamo, smejemo se njihovoj naivnosti i simpatičnim razmiricama, dosetkama, ali i da uživamo u ljubavi koja je postojala oko tog malog dečaka.
Drugi deo - Dani crvenog sleza - sadrži 21 priču i vodi nas u period Drugog svetskog rata i period neposredno nakon rata. Iako u ovom delu ne postoji ta poveznica koju su likovi prvog dela činili, sve priče imaju istu tematiku i ispunjene su nekom tugom, ali i u njima se prepoznaje Ćopićeva vera u ljude, vedrina kojom se bori protiv zla i nepravde i njegov prepoznatljiv humor, koji dobija satiričan ton.
Neke od priča iz ove zbirke su postale antologijske, ali u ovom trenutku ne znam da li bih mogla izdvojiti samo nekoliko njih. Dovoljno su kratke da ih možete pročitati u dahu, a opet je u tom malom broju redova stalo tako puno - dečija radost i snovi, staračke priče, prijateljstva, mudrosti života, besmislenosti rata... Napisana kao jedno od njegovih poslednjih dela, ova zbirka priča je fantastičan osvrt na njegov književni opus, tematiku koja se provlačila kroz njegova dela i tu umešnost kojom je oslikavao svoje likove, stvarajući od njih ljude od krvi i mesa. Taj prvi, autobiografski skup priča je odličan podsetnik na sjajne romane za decu koje smo svi rado čitali i u kojima smo uživali, upijajući tu njegovu toplinu, tu vedrinu koja nam je mamila osmeh i izazivala suze u očima. Drugi deo asocira na onaj kasniji deo njegovog života, ispunjen ratom, razočaranošću i borbom koja ga je mučila do samog kraja.
"Neka, Zijo... Svak se brani svojim oružjem, a još uvijek nije iskovana sablja koja može sjeći naše mjesečine, nasmijane zora i tužne sutone.
Zbogom, dragi moj. Možda je nekom smiješna moja starinska odora, pradedovko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. Jah, šta ćeš..."
Ovim rečima Branko završava posvetu svom dragom prijatelju, odajući nam da je kao način borbe protiv nedaća koje život nosi izabrao pisanu reč i taj radosni deo svog života kojem se rado vraća. Meni, kao čitaocu, ne preostaje ništa drugo nego da slavim taj njegov izbor čitajući redove njegovih priča, pripovedaka i romana i oživljavajući u mojoj mašti te njegove svetove i likove koji su ih ispunjavali. Za početak bih se mogla vratiti u detinjstvo i uživati u "Magarećim godinama", proveriti da li mi je "Glava u klancu noge na vrancu", i da li i dalje "Orlovi rano lete". Tek nakon toga ću biti spremna da kažem "Ne tuguj bronzana stražo".
Hvala na čitanju!
Hvala na čitanju!
Comments
Post a Comment