KALEIDOSKOP - ZORAN ŽMIRIĆ

Preslistavanjem ove knjige primetila sam da je podeljena u celine čiji su nazivi imena boja - žuta, crvena, plava, zelena, ljubičasta. Priznajem da sam se u tom trenutku nasmešila jer sam se prisetila fotografije koja je kružila netom na kojoj stoje muškarac naspram žene, a između njih nabrojane boje koje muškarac zna i prepoznaje po imenu, s jedne strane, i one koje su poznate ženi, s druge strane. Mislim da nema potrebe napominjati o toj drastičnoj razlici i potvrdi sa su možda, u ovom slučaju, žene zaista komplikovanije od muškaraca. Autor ovog dela je Zoran Žmirić, dakle muškarac, pa me izbor boja i nije začudio, ali sam se pritom zapitala koliko bi tomova imala ova knjiga da je napisala jedna žena.  

Ova mala digresija o slici i bojama je i odličan primer onoga što se nalazi na stranicama ove fantastične knjige. U pitanju su razne situacije iz svakodnevnog života koje na prvi pogled izgledaju potpuno zbunjujuće, koje izlaze iz okvira uobičajenog i očekivanog, i u kojima naši početni zaključci, formirani na osnovu našeg ličnog iskustva, mišljenja, predrasuda, uverenja i opšte društvene svesti, se vrlo lako pokažu kao pogrešni, jer iza tih prvih slika koje naše oči vide ili uši čuju, postoji čitav spektar neverovatnih životnih priča, koje možemo otkriti tek onda kada zagrebemo malo ispod površine. Čitanjem ove knjige uverila sam se da moja predrasuda da muškarci razlikuju samo osnovne boje nije opravdana. U to su me uverili limun žuta boja Citroena, majica boje divljeg maka, azurna haljina, čempres-zelena košulja i pantalone boje pokošene trave i grimizni separe.

Kao što sam već navela, radi se o svakodnevnim situacijama, bliskim svima nama i u kojima se i mi nalazimo svakog dana - stajanja na semaforu ili na autobuskoj stanici, na parkingu, u čekaonici... Sve su one date u veoma kratkoj formi, na stranicu ili dve, ali su napisane tako da je potrebno samo nekoliko rečenica kako bi se slika dočarala i upoznali akteri. Iako sam ljubitelj duže forme - romana koji na više stotina stranica donose svaki delić priče, opisa mesta, događaja, ljudi - ova knjiga me je blago rečeno oduševila. Dovoljno je samo jedno poslepodne kako bi se pročitala, ali taj osećaj koji izaziva, te životne lekcije i mudrosti koje nosi u sebi, je teško zaboraviti. 

"Nevidljivi utezi" govori o tome da je u jednoj banalnoj situaciji, kao što je čekanje zelenog svetla na semaforu, moguće pružiti nevidljivu ruku prijateljstva i razumevanja potpunom strancu. 

"Pišanje" je odlična slika našeg društva u kojem se svako bavi životom drugih ljudi i uvek ima neki komentar. "Radno odelo" je priča o tome kako olako donosimo zaključke o nekoj osobi samo na osnovu onoga što nosi na sebi, ne shvatajući da to odelo može kriti neki dodatni motiv, neku dodatnu, duboko skrivenu, želju. "Jedno obično hvala" je opomena o našoj brzopletosti prilikom donošenja zaključaka, a "Majmun" da nas naše laži iz detinjstva mogu stići i mnogo kasnije. 

"Glavni negativac" je opomena da nas naš ego i gordost sputavaju da procenimo situaciju i iz drugog ugla i uvidimo sopstvenu grešku, a "Pet minuta" je istina o tome kako ljudi ponekada pomažu drugima kako bi sebe prikazali u što boljem svetlu, a ne zato što je tim osobama pomoć zaista potrebna. "Profesionalna deformacija" je o tom izlizanom izrazu kojim ljudi pokušavaju da se istaknu i ukažu na svoju važnost. 

U "Kovanicama" je naveden tekst koji me je naveo na duboko razmišljanje o našoj percepciji vremena, dok nas "Parkirna kartica" uči o velikoj brzini kojom vreme protiče i kako je naophodno iskoristiti svaki sekund koji nam je dat. "Neproživljeno" je odličan primer da nije sve onako kako se nama čini i da nas neznanac na plaži svojoj pričom može razoružati i naučiti nas da trenuci koje možemo provesti uz najbliže brzo nestanu i da ih najviše cenimo onda kada ih više ne može biti. "Još samo minutu" je o toj važnoj minuti koja razdvaja život i smrt. 

"U čekaonicama" me je naučila važnu lekciju o roditeljstvu i da je jedan od načina na kojim  možemo pomoći našoj deci tako jednostavan, ali se retko primenjuje - dovoljno ih je pustiti da sami iznose svoje želje, misli, ambicije, a mi, kao roditelji, ne moramo ništa više i značajnije uraditi do biti uz njih i slušati ih dok govore. "Karta za Irsku" je lekcija o tome da roditelji deci rado daju krila, ali da im to i te kako može izazvati bol, dok "Naizgled jednako" uči da pomažući deci, u pojedinim situacijama, mi im, u stvari, odmažemo. 

"Mali vlakovođa" je o deci, o trenutku kada im je dopušteno da budu svoji i ostvare svoje male ciljeve pre nego što ih roditelji odvedu u stvarnost u kojoj se ništa ne pitaju. "Popust 90%" je o dečijoj radosti i kako je tako malo potrebno da bi se to ostvarilo. 

"Kamion u jednosmernoj" je o dovitljivosti koja je potrebna da bi se izborili sa ljudima kojima se svet okreće oko njih. "Prašuma" je o onoj situaciji kada se nađete sukobljeni sa neznancem koji želi na vama iskaliti svoje frustracije ni sam ne znajući razlog za to, a "Najbolja hrana u gradu" je pravi primer onoga "sve se vrati, sve se plati". 

"Nezrelost" otkriva da su šljive crvene zato što su zelene, a "Namjerno" istinu da, drage moje mame, ukoliko vaše dete ne jede hranu koju mu nudite, to možda nije zato što je bezobrazno ili razmaženo, već možda zato što vaša kulinarska umeća nisu na nivou koja bi zadovoljila vaše dete. "Poštanski kovčežić" će vas nasmejati i naučiti kako da na pošten način prevarite zakon, ne kršeći ga. 

Ovo su sve kratke i jasne slike koje predstavljaju pravo ogledalo društva i nas samih. Životne lekcije spakovane između korica, opomene o tome da trebamo malo više pažnje obratiti na svet oko sebe, a prvenstveno ljude. Zaći dublje, izdvojiti minut vremena i saslušati stranca koji nam može otvoriti oči. A da nije sve tako crno  i ozbiljno dokaz su i pojedine slike koje su me nasmejale. Onako, od srca. 

Ako bih trebala navesti neku knjigu koja predstavlja sam život to bi bila ova. Sa situacijama kroz koje prolazimo tokom godina, iz kojih naučimo nešto ili ne, svim bliskim ljudima koji nas okružuju i svim onim nepoznatim osobama sa kojima se susrećemo svakodnevno. 

Zoran Zmirić me je kupio ovim delom. Veoma sam mu zahvalna na veštini pisanja kojom je uspeo da u roku od nekoliko sekundi u mojoj misli formira celovitu sliku, na skretanju pažnje na sve one trenutke o kojima i ne razmišljam, koji jednostavno prođu, i na svim životnim lekcijama. Ova knjiga je već sada obeležila ovu moju čitalačku godinu i postala jedna od onih za koju želim da svi vi pročitate. 

Hvala na čitanju!